Члан Српске полицијске уније, новинар и медијски експерт Александар Киш, написао је интересантан текст о српској жандармерији.
“ Српска жандармерија имала је пресудну улогу у стварању и одбрани младе српске државе на самом њеном почетку. Њени припадници, како онда, тако и данас носиоци су снаге одбране реда и слободе грађана Србије. Догађај који ћемо описати заслужује да се спомеником у центру Београда обележи и гради Србија одуже својим браниоцима.
У самом зачетку српске државе, док је Србија још била аутономна кнежевина у оквиру Турске, када се држава јачала и стварала, жандармерија је имала далеко нај значајнију али и најтежу улогу.
Данас, жандармерија је елитна јединица посебно обучена и опремљена и бори се против тероризма и највећих претњи по грађане и поредак Републике Србије.
У оно време почетака модерне српске државе, била је све то али и регуларна полицијска јединица задужена за одржавање реда и мира у Србији, посебно у младој престоници Београду, који се тек почео формирати као европски град у којем су турске војне јединице и даље биле у Калемегданској тврђави и деловима града.
Тада је жандармерија била у ствари једина обучена и опремљена полицијска формација – а све друге јединице реда, пандури и стража биле су више помоћне и најчешће – ненаоружане.
Жандармерија је била дакле, она која је била ослонац државе и народа у то време. Тако, 1862 године догађа се инцидент који ће имати далекосежне последице. На Чукур-чесми долази до сукоба када турски војници нападају и тешко повређују младог српског шегрта који је дошао да донесе воду у кућу свог мајстора.
Инцидент је пријављен и из управе града послата је патрола жандармерије која је привела и кренула у управу града да спроведе турске војнике. Међутим, када су пролазили поред турске касарне, они покушавају да побегну и турски војници из касарне пуцају и убијају српске жандарме међу којима је био и полицијски службеник, преводилац Сима Нешић.
Народ и јединице реда почеле су да пуцају на труску касарну и јединице турске војске на капијама града – и тада командант тврђаве шаље јачу војну јединицу да помогне опседнутим и одсеченим турским јединицама. Чувши за то, Илија Грашанин и званичници града шаљу одред српских жандарма у сусрет Турцима, али не да се сукобе већ да спрече сукоб који би био веома снажан.
На срећу турски командир био је присебан и пристао да се врати у тврђаву, а као обезбеђење и гаранцију добио је неколицину спрских жандарма са жандармеријским потпоручником Ивком Прокићем. Лако наоружани српски жандарми спроводили су одред одлично наоружаних турских регуларних војника.
Тада је дошло до сукоба – часно и официрски, потпручник Ивко Прокић отпратио је турског команданта до капије, и салутирао му. Тада турски војници пуцају и нападају српске жандарме, када херојски гине млади потпоручник Прокић – међутим у тој заиста неравноправној борби, српски жандарми успевају да убију турског мајора.
Чувши за погибију потпоручника Прокића, поново настаје хаос у граду, када долази до свеопштег сукоба.
Херојство али и витештво спрске жандармерије долази до изражаја када су тог и сутрашњег дана, жандарми помагали и евакуисали турске цивиле који су се налазили у граду, и склонили их у сигурност ван домашаја борби. Сам кнез Михајло наређује жандармерији да чува имовину турских цивила у граду од пљачке и отимачине, и жандармерија сада ради две ствари – Штити и чува турске цивиле и њихову имовину, и оружјем брани град од Турске војске.
Сутрадан, схвативши да у граду више нема турских цивила који би могли да страдају, већ само Срба, командант Калемегданске тврђаве наређује ватрену одмазду. Чак 56 топова за Калемегданских бедема бљују ватру на Београд.
Срби дочекују спремно. Уз барикаде и ископане ровове, пушкама дочекују покушај турске војске из тврђаве да након артиљеријског баража почну пешадијски напад на град.
Турака је око 3,000 редовне војске са коњицом и артиљеријом, а Срба свега једна чета жандармерије од 120 људи и нешто војника.
Српски жандари желећи да освете погибију потпоручника Прокића и одбране свој град, пуцају на турске артиљерце са бедема. Са подручја Капетан Мишиног здања, које се градило у то време, посебно обучени стрелци жандармерије прецизно убијају турске артиљерце на бедемима Калемегдана.
И дан данас, то је величанствен подвиг и за данашње снајпере – у то време толико прецизна ватра била је готово не виђена. Све захваљујући српској влади која је сматрала да треба да се створи добро обучено језгро војске и жандармерије, и да се набави савремено оружје. Пређашњи српски кнез, који је владао пре кнеза Михајла, био је кнез Александар Карађорђевић – аустрофил у својој политици али велики поборник модернизације, он, влада и посебно пуковник Блазнавац инсистирали су да се набави квалитетно и врхунско оружје за жандармерију и војску. Тако је у Белгији купљена велика количина изузетних пушака које је наш ихнжињер Петровић дорадио “Петровић-Франкот” М.1849/56, познатији као “Венсенска пушка”. У то време она није имала премца – имала је “Минијево” зрно које се одликовали стабилношћу, даљином и прецизношћу.
Тако иако далеко малобројнији српски жандарми и војници су врло лако излазили на крај са покушајима Турака да продру у град.
Прецизност савременог оружја, одлична увежбаност и посебан одабир припадника жандармерије, како онда тако и данас је гарант ефикасности употребе и извршавања постављених задатака.
Убрзо су на свцену наступиле стране дипломате, сукоб је престао и почели су преговори о предаји градова Србима и коначном повлачењу Турака из Србије.
Због датума на који су се ови догађаји одиграли, Духови су постали слава српске жандармерије. Сима Нешић је добио улицу која и данас носи назив “Симина”, а потпоручник Прокић је добио споменик у Ташмајданском парку који му је подигла његова удовица. Тела погинулих жандара сахрањена су на тадашњем Ташмајданском гробљу. У то време Ташмајдан био је на крају Београда. Међутим када се гробље селило све је измештено на Ново гробље укључујући и споменик потпоручнику Прокићу.
Споменик му је тамо, сасвим заборављен као и што се заборавља јунаштво српске жандармерије у тим одлучујучим данима за Србију.
Жандарми погинули у тим сукобима заслужују да се њихово херојство и витештво обележи у самом центру града, подизањем споменика палим жандармима и потпоручнику Прокићу, како би се данас, када се Београд улепшава као никада пре, са новим трговима и амфитеатрима, одала почаст херојима који су тих дама пали да би град био и остао – српски.“
Александар Киш
