СПУ: ШАЉИВЕ ПРИЧЕ „ЛИЛИ ВРИЛ“

На адресу Српске полицијске уније недавно је послато неколико шаљивих прича из свакодневног живота медицинских радника и полиције током обављања својих одговорних послова, од стране наше чланице, која ће се овом приликом као потписник ових редова, представити под именом Лили Врил. 

    „Моје име је Лили Врил, и долазим из далеке државе по имену Бутан. Моја земља је јединствена зато што је прва у свету увела Министарство среће. Њен пример су почеле да следе и друге земље, али да будем искрена, моја земља има најбоље резултате и највећи проценат људи који су се изјаснили да су срећни. 

      Пошто имам искуства у Министарству среће,  добила сам позив од руководства Српске полицијске уније да дођем у Србију и да им помогнем. Ко зна, можда је и полиција у Србији схватила да најхитније треба увести Министарство среће. И ето мене код вас.“

На следећим страницама читаћете о мојим смешним догодовштинама које сам у Бутану имала са нашом полицијом.

Позивам све полицајце из Србије да на мејл Српске полицијске уније, са назнаком за Лили Врил, доставе неке своје анегдоте и смешне ситуације, како бисмо кроз смех овај живот учинили лепшим.

До тада, прочитајте моје смешне приче.

Ваша Лили Врил

                 

Анегдота

Испред једног нашег Дома здравља у Бутану неко је украо знак за забрану заустављања и паркирања. Видео то наш директор ујутру. Испитивао да ли је неко видео да је украден знак, одлучио да пишe полицији да нас обилазе ноћу пошто је почела да нам нестаје имовина.

У полицији су одмах имали састанак и одлучили су да наш Дом здравља обилазе ноћу на сваких сат времена.

Ми у Бутану имамо једну докторку по имену Некси, и која није стигла да уради превентиву коју приказујемо Министарству здравља, тако да је одлучила да превентиву уради те ноћи.

А превентива обухвата: систематске прегледе, планиран разговор, рад у малој групи и тако даље. Али др Некси рад у малој групи не зове тако, него зове „групњак“, и то је наша интерна шала.

Др Некси саопштава мени те ноћи кад смо радиле ноћну смену да је испланирала да имамо „групњак“ ноћас. Није прошло ни 5 минута, неко нам звони на врата. Ја отварам врата а оно два полицајца, обојица се смешкају, а један држи папир и каже: „ Добро вече! Ми смо стигли, имамо и ваш допис!“ Знајући да долазе по директоровом допису ја им кажем: „ Добро, изволите код докторке и кажите јој све као што сте рекли мени!“ Они улазе код докторке и кажу јој све исто, а докторка се изненадила, па после прочитала допис зашто су дошли, а још јој рекли да ће да нас обилазе на сваки сат.

Возач почиње да кука: „ Ако ови крену на нас на сваки сат, ми ће да поцркамо до ујутру!“

Докторки Некси се допао један полицајац, па ме стално испитивала како се зове. Ја јој кажем, а она ме пита: „ Шта мислиш да се ја нашалим, па да им предложим да се не малтретирају да нас обилазе него да остану код нас?“ Ја јој кажем: „ Ви како год хоћете, али мени не пада на памет да се на такав начин шалим са полицијом.“

Касније возач причао у Дому здравља, како нам је докторка Некси капитен и да све организује, то јест испланира, организује и пошаље позивнице полицији. А на послу нас питају: „ А, шта ви радите?“ А возач ће: „ Наше је само да се изненадимо кад нам стигне полиција.“

 

Паприка коју ни радар не може да нађе

 У нашем селу два полицајца су једног пре поднева  стајала поред пута и радила контролу саобраћаја. Враћала се једна бака из баште, прошла поред те двојице полицајаца и рекла им: „ Добар дан!“ Они јој одговорили, а један полицајац пита баку: „ Има ли паприке?“ А бака му одговара: „ Има синко, има, него ни радаром не можеш да је нађеш по оној трави!“

 

Несвакидашњи саобраћајни удес

Једног касног поподнева добијемо позив од једне старије жене из једног забаченог места да јој није добро, и да наша екипа из Дома здравља дође да јој укаже помоћ.

Кренемо ми тако увече, доктор Маркен, возач по надимку Тапи и од сестара ја, по шумама и горама наше земље поносне. Тек са једног брда нешто се залетело и доктор Маркен идентификује срндаћа који удара право у санитет са бочне стране.

Срндаћ побегне а возач и доктор изађу да раде увиђај. Установе да је мало оштећена пластика са бочне стране.

У повратку возач зове шефа возног парка нашег Дома здравља и каже му: „ Шефе, мене ударио срндаћ!“ А шеф му каже: „ Мене си данас нашао да зезаш!“ А возач ће: „Шефе, озбиљно ти кажем, ударио ме срндаћ и побегао, а ја имам сведоке, ако ми не верујеш!“

Докторка Некси кад је чула, изјавила је да смо требали да зовемо саобраћајну полицију да уради увиђај. Ми смо рекли да нисмо смели да зовемо полицију јер су могли да утврде да наш возач није поштовао првенство пролаза и није пропустио срндаћа да прође.

 

Кад идеш а немаш појма где идеш 

 Прошло је од прилике месец дана од организације „групњака са полицијом“ докторке Некси.

Радимо ноћну смену доктор Маркен, возач Бикен и од сестара ја, Лили Врил. Негде око 3 сата ујутру добију позив да једној жени није добро, налази се у некој соби код човека који издаје собе, и да треба одмах да дођемо јер се жена гуши. 

Ушавши у санитет возач пита: „ Где идемо?“ Доктор Маркен каже: „ Код Будкена у собу, ту су нас звали.“ А возач ће: „ Немојте докторе, ја сам много уморан.“ Ја сам укапирала да ту нису чиста посла, али ништа нисам могла да променим.

Одлазимо тамо, улазимо у собу. Затичемо жену само у доњем вешу и то у алкохолисаном стању, једну жену обучену и мушкарца који је такође у алкохолисаном стању и обучен. Њих двоје почињу да лажу како су је нашли и ту је довели, да би на крају рекли како су били сво троје заједно и да је та жена којој није добро попила 20 вињака.

Ми смо видели о чему се ту ради, доктор ће од комплетне прве помоћи да измери само притисак. Возач стоји на вратима, а ја како сам ушла ту сам се укопала, ни да прилазим нити да излазим. Возач ме гура и каже ми: „ Иди помогни доктору!“ Ја прилазим и држим манометар да доктор може да измери притисак, а са друге стране мушкарац се ухватио за ону жену па је не пушта.

Доктор им каже да је ставе у бочни положај у случају да повраћа, а обучена жена упорно тера доктора да пацијенткињи послуша плућа.

Доктор каже да су плућа у реду, и ми излазимо. Кад смо ушли у санитет, почиње доктор да прича:   „Домаћице жене, домаћице!“

Возач приметио да сам ја у шоку па ми објашњава како ово што смо видели је њихов посао и да смо ми сад ишли код њих на посао. А ја у једном моменту проговарам:            „Ал ми улетесмо у групњак! “Они се смеју.

Прошло је неких пет дана, мене копка да ли се нешто није искомпликовало са том женом. Јесте да никако не одобравам такво понашање, али не би ми било свеједно да идем по судовима. Одлучим да позовем једног полицијског инспектора кога познајем.

Зовем ја њега да га питам шта има ново у полицији, а он ће: „ Ма причај ми шта се десило!“ Ја му испричам. Он крене да ме испитује да ли знам где сам била. Ја му кажем да знам. Пита ме да ли сам свесна да то што смо ишли сами је било ризично, и да су у њиховим фантазијама полицајци и медицинске сестре. Ја кажем да ми је све јасно. Прво се зезао и рекао ми : „ Где тебе нашли доктор и возач да воде, кад ти не знаш да уживаш у животу! Боље да су повели мене!“

Ја му кажем: „Следећи пут кад буде позив, ја зовем тебе па ти иди уместо мене и пари очи до миле воље!“ Он се смеје да морамо да се мењамо на месец дана, да он ради као медицинска сестра а ја да радим у полицији на месец дана. На крају каже: „ Шалу на страну, али не би било лоше да одеш и код командира на информативни разговор“ и каже „Не брини, јер да се нешто десило до сада би те звали из полиције.“

Одем на разговор и код командира. Прво што сам командиру рекла било је: „ Ја се извињавам што долазим после недељу дана, али ја никако нисам могла да дођем пре јер сам била у шоку. Чим сам изашла из шока ја сам дошла.“ Испричам и њему случај. Командир ме пита, као да радим у полицији, да ли сам идентификовала лица.  Ја кажем да сам две жене идентификовала, а за мушкарца знам само из ког је места. Он ме пита да ли сам им тражила личне карте. Ја кажем да нисам, јер су код нас у здравству здравствене књижице.

На крају је рекао да смо требали да их зовемо. И рекао ми је командир да чим буде прва рација да ће обавезно мене да зову да ја идем са њима. Ја сам само одговорила: 

„ Немој неком случајно да је пало на памет да ме позове за рацију!“ 

А ја кад сам рекла полицији, као да сам им рекла: „ Ја сам била, а ви нисте!“ Као дете кад се ишчикава. 

 

Едукација

Било је некако са јесени када су из полиције позвали наш Дом здравља у Бутану да решавамо један несвакидашњи случај.

Једна жена је дошла у једно наше мало место у Бутану и хтела да пошто-пото остане код једног човека који је ожењен, и има и жену и децу.

Човек позове полицију, а наравно полиција одмах позове наш Дом здравља.

Изађе наша екипа, стижу и два полицајца. Пацијенткиња тврди да је дошла код мужа, а човек тврди да нема никакве везе са њом и да не зна о чему она прича.

Сместимо ми њу у санитет, крене и полицајац Алексен са мном, а вози нас возач по имену Баскен. Пацијенткиња почиње да прича како је тај код ког је дошла њен муж, и да ће она да остане код њега да живи и родиће му петоро деце.

У току пута поче она мени и полицајцу да држи предавање из сексологије. Пита она мене: „ Јел си запамтила?“ Знајући да ако кажем да нисам, она ће да ми понавља лекцију до болнице и ја кажем да сам запамтила.

Полицајац Алексен јој каже: „ Ма понови ти још неки пут, да боље запатимо!“

Ја кажем полицајцу: „ Алексену, шта је са тобом?“

А Алексен ће мени: „ Шта је са тобом? Наталитет мора да се подиже! Видиш да ће да изумремо као нација!“

Жена настави да држи предавања све до болнице.

Стигнемо на психијатрију, а психијатар пита пацијентињу ко води рачуна о њој. Пацијенткиња одговара да о њој води рачуна муж. Јавља се полицајац и каже пацијенткињи: 

„ Али он човек тврди да ти није муж и да нема ништа са тобом!“ Пацијенткиња одговара полицајцу: „ Шта мене брига шта он тврди! Ако сам ја решила да он мора да буде мој, има да буде мој и завршена прича!“

Сместимо је на псхијатрију, а једна моја колегиница са психијатрије ће: „ Шта је ово, сви имају љубавнике и љубавнице само ја немам!“

На то ће полицајац: „ Немам ни ја љубавницу!“

А из ходника стиже једна пацијенткиња која је баш тад пролазила ходником и чула полицајца, те му се обраћа:

„ Немој да се сикираш, ево ја ћу да ти будем девојка!“

Полицајац Алексен се забезкнуо, па каже: „ Нашао сам и ја девојку!“

И тако смо ми прошли обуку, али нисмо добили никакве сертификате, па као да нисмо ни ишли. Али смо зато научили да, ако ти се неко свиђа, није битно шта та особа мисли, већ је битно шта ти мислиш.

Кад је докторка Некси чула да смо прошли обуку, питала ме је за новине у сексологији. Ја сам јој одговорила:

„ Баскен и ја нисмо били пажљиви на часу, али је полицајац Алексен низ цео пут хватао белешке.“ Докторка Некси ми је рекла да кад видим Алексена да му кажем да дође и да јој донесе белешке. Обавештен је Алексен, смејао се, али не знам да ли је однео белешке докторки.

 

Необични полицајац

Постоји у једном нашем месту један сасвим необични полицајац. Оно што њега издваја од осталих полицајаца је то што он ради у цивилу,  нема ни уговор о раду, ни радну књижицу, а не прима ни плату. Он је полицајац из убеђења.

Он сам себи прави распоред рада, иде на само себи знане задатке. Никако не користи одмор зато што зна да у полицији има пуне руке посла и мора нон-стоп да се ради како се посао не би гомилао. 

Полицајци те полицијске станице су се у почетку борили против свог „наметнутог“ колеге.

Једном су му на парчету обичног папира написали суспензију и суспендовали га на три месеца. Он се на послу није појављивао три месеца, али када је истекла суспензија, наставио је још интензивније да ради. 

Једном су му колеге замериле да они више раде од њега, на шта се он љутио и причао им да није стао цео дан на послу.

Кад су му рекли да спремачица из полицијске станице ради за БИА, почео је да бежи од ње.

Све у свему, ови полицајци кажу да су се навикли на свог „наметнутог“ колегу и да већ годинама ради код њих. Одавно су дигли руке од њега, и нико више и не покушава да му забрани да ради на терену, али га ипак , за сваки случај, држе на оку. 

Лили Врил

 

СПУ инфо