Сви ми појединачно као део или чинилац друштва треба да допринесемо колективној свести друштва, а пре свега деци у школама због велике трагедије која је задесила Србију.
Како?
Нека свака струка ради свој посао за који је компетентна, да не набрајам, а најпотребнији су психолози, педагози и социолози, где би било пожељно у тај свеобухватни рад на превенцији и позитивном тренду сигурности међу децом у школама, додао бих и значај присуства ратних војних ветарена и инвалида.
На нашу жалост или време у којем живимо често долази до виртуелизације стварног живота и смисла. Ратни ветерани би веома пуно могли допринети у допирању у свест наших младих, где би дошли до спознаје шта је стварни рат, оружје и колико је опасно и стресно то проживети као обичан човек.
А да хероји обично данас нису живи, јер су свој живот дали за све нас, за све нас, понављам, јер то је битно да сви знају и да се то не заборавља, а они што су живи дали су неки део свог тела, без њега поносно живе, значи имамо живих хероја.
Они су ти људи који су обични као и ми отишли да бране своју земљу, свој и народ непријатеља, где се под околностима рата и страшних призора, које нису као у игрицама, да има следећи ниво, постали надљуди, свесни или некад нису да имају само један циљ, а то је часно и херојски одбранити својег саборца, пријатеља и друга. Да се деца упознају шта значи бити једнак међу осталима, да је племенито сачувати сваког човека и бити у сталној позорности да пружиш руку оном ко са тобом дели добро и зло.
Једно су игрице и да херој у игрици није ништа друго но обична илузија која ремети реалност и утискује се као виртуелизација у особи. Херој се не постаје жељом, већ околностима у животу, које су често сурове.
Ветерани не би то били да су били кукавице и одбили да иду на своје положаје где су распоређени, нису побегли у иностранство да се крију, него су часно ишли док су многе њихове генерације уживале у свакодненом животу док су били безбедни. Такви људи, као ветерани су запостављени, није то случај сад, него нажалост се циклично понавља кроз нашу историју. Они могу објаснити свима, не само деци шта је оружје, колико је опасно и да се пуцањем на људе гасе многи животи, чак и оног што пуца у друге, јер последице и сећања су дубоко урезана у душе тих људи.
У тренуцима кад им је био живот угрожен пружали су храну и воду, слаткише деци и женама непријатеља, где су надвисили поимање значаја шта је бити човек, а тиме не тражећи никакву захвалност, не хвалећи се тиме.
Без поједних делова тела су очигледни примери шта значи оружје, шта значи бити у правој пуцњави, где рат, то огромно зло многе људе претвара у нељуде. Ветерани су показали да у највећем злу човек остаје човек и даље живе са тим, бринући о својим породицама, својим ближњим дајући пример да стварни херој постаје само онај ко се жртвује за све нас, за све наше, за све будуће, који спашава животе губећи свој.
Ту су да појасне тачну и огромну разлику између хероја и криминалца који сам себе именује за хероја, јер херој и криминалац су као поређење бисера и блата.
Криминалци су највеће кукавице сваког друштва, бежећи у насиље сами себе проглашавају за „опасне и јаке„, а у стварности су то најсебичније особе које постају горе од сваке животиње.
Част је уз ветерана, уз хероја, а уз криминалца је увек неморал и само сопствена корист. Хероју се подиже споменик на вечни помен и памет, а криминалце и убице друштво што пре заборавља. Зато мислим да би наше ратне ветеране требало укључити у рад са младима, како би освестили и показали разлику реалног живота и оног нереалног, односно виртуелног.
Својим горким искуством на прилагођен начин да пробуде код деце успавану емпатију. Да својим искуством и проживљеним страшним тренуцима презентују да се насиљем над својим вршњацима не постаје добар човек, већ егоистича кукавица, а добрим делима се гради пут до људске величине.
Координатор за односе са јавношћу Небојша Ђурђевић