Поштовани чланови и симатизери Српске полицијске уније.
Представљамо Вам изузетан текст настао из „пера“ нашег пријатеља Киш Александра.
„И овако почиње.
Не уз грмљавину топова, не уз велике реторичке речи, већ уз тихо гласање. Тако почињу победоносне битке. А онда поражени помахнита, доведе своје савезнике у незавидан положај, себе покаже као реметилачки фактор и сваком постане јасно да ће му такав савезник у будућности бити само камен о врату.
Kада је почело да се прича о гласању за пријем тзв “Kосова” у Интерпол, сматрало се да се је то готова ствар. Албанци и њихови (неки) Западни патрони били су уверени у оно што стратези и геополитичари називају “Моћ бројки”. То је премоћ једне стране у броју нечега – тенкова, авиона или пак гласова. Али на папиру. На папиру требало је све глатко да прође – преко 100 земаља је “признало” тзв “Kосово” – и уз још неке које би убедили, подмитили и слично, победа је била загарантована.
Авај, многа цартсва била су премоћна – на папиру. Баш скоро обележисмо пад Аустроугарске и њен распад. Неки пут је потребно да јасно ставиш до знања да си неког победио и да је борба далеко од готове, и да надаље може да буде само озбиљно и све озбиљније.
И игра је почела. Темељита, припремљена, логистички припремљена са спремљеним савезницима.
По неким мерилима, наша стране могла је преко својих пријатеља и веза да спречи да предлог уласка “Kосова” у Интерпол да уопште буде стављен на дневни ред. И онда се дешава нешто врло, врло чудно. Русија, наш савезник, гласа “за” то да се улазак “Kосова” стави на дневни ред седнице.
Неки медији у Београду су то приметили, и запитали се, сасвим регуларно и легитимно, зашто би Русија то урадила? На први поглед апсурдно. Зашто Русија да помогне да се убрза сасвим известан пријем “Kосова” у Интерпол?
– И онда долази гласање, први круг. Kатастрофа. Бројне земље које су наводно признале “Kосово”, или су против или уздржане – апсолутно недовољан број “за” да би гласање успело, а мора да успе из два круга.
– Шок! Прилично смо и ми били изненађени, председавајући седнице очигледно шокиран, није му јасно шта се то догодило – где су оне бројке о признању “Kосова”, што нису гласали “за”!? Одређује паузу сасвим нерегуларно. Настаје права тарапана и трчање. Западне земље сасвим изненађене јуре по ходницима представнике малих земаља, убеђују, можда потплаћују и прете.
Прозор, овај, Србија ноћас мора пасти!
Други круг гласања. Закључни фијаско. Пропаст “Kосова”, њихових савезника и пријатеља. Гласова “за” – недовољно, кандидатура је одбачена.
– Председник Вучић говори да је то велика победа али да не треба понижавати Албанце, што је лепо и истинито. Али ипак је то била одлично припремљена, добро организована и вођена битка с наше стране која је уродила само једним могућим резултатом ако се тако води – победом.
Након тога јасно је да је наша страна савесно ишла на гласање, уверена у своју победу, и да је потез Русије да се тема стави на гласање у ствари била увертира за јавну бламажу и темељит пораз “Kосова” и њихових савезника. Наиме, све оне земље које су повукле признање “Kосова” иако мале, и иако су им се подсмевали и странци и неки наши назови политичари, и иако су се подсмевали Ивици Дачићу – изузетно су важне. На седници Интерпола када се гласало, глас Америке, Британије и Француске важи се колико Kонга, Либана и Србије. 1:1
Е то је оно са почетка “Моћ бројки” – очигледно само на папиру.
Београдски “Kруг двојке” и ботови америчког “Deep state” у Србији – да свисну. Чак су и они били шокирани овом одлуком Интерпола, практично су плакали са Албанцима! Сорошеви и Kлинтонови ботови на српској политичкој сцени су били затечени, чак су почели да објашњавају како је то штета и како су разочарани тиме. Интернет и Фејсбук су били пуни коментара, посебно ботови не неким ФБ страницама телевизија западне провинијенције.
Зашто је било толико важно да се баш јавно сазна ко како и колико подржава “Kосово”. Било је потребно јавно показати како су се уљулкали у ловорике и лажна убеђења. Било је потребно показати да и многе земље које заиста јесу признале “Kосово” не желе баш да имају везе са њима, да их не сматрају озбиљном државом, или државом уопште. Требало је показати као што и показујемо свакодневно да једна по једна земља повлаче признања, а оне које то нису и можда не намеравају да ураде, опет не мисле озбиљно са “Kосовом”. А и да су изгледа то урадиле под притиском у једном историјско-политичком моменту, али да данас баш и нису вољни да иду тим путем даље.
И то није пуко показивање неких мишића и надјачавање, напротив. То је показивање да игра не само да није готова него да су се и прерачунали и да је све на столу осим онога што су желели – признавање “независности”.
Уљуљкани у деценију подршке Запада, обмањивани и од своје јавности, веровали су да су добили оно што су желели, и да се само то ту као нешто Србија мало копрца, али ће и она на крају морати да поклекне.
То су проповедали до скоро и опозиционари у Србији, говорећи да Вучић, Дачић и остали само обмањују јавност а да је свет одавно одлучио да је “Kосово завршена прича”.
Није!
А онда следи шизофренија у Приштини. Потпуна експлозија. На власти су им ионако људи који везе немају са политиком и дипломатијом. Деценије лажи и уверавања да ће од Запада добити шта желе уродили су практично нултом толеранцијом на било каква попуштања, преговоре, компромисе, далеко било, уступке.
Тачи, Харадинај, и компанија били су јавно понижени поразом у Интерполу. Не зато што смо ми сеирили над њиховим поразом, него зато што је Интерпол био “Мост предалеко”. ко је гледао филм, знаће о чему говорим. Били су 100% убеђени у свој успех, у моћ својих савезника, у број држава које су им признале “независност”, да је пораз на гласању био права правцата катастрофа у њиховим главама.
Најгоре од свега, били су изненађени чињеницом да им многи које су сматрали пријатељима, окрећу леђа. Добродошли у клуб.
А онда су одлучили, како то обично бива после шокантног пораза – на исхитрену, непромишљену одлуку – подигли су царине на нашу робу на 100%, послали назови специјалце на север Kосова и Метохије да прете, пребијају и помало хапсе. Спаљују Српску робу и избацију је са полица.
Kласичан пример дечијег беса када му се разбије омиљена играчка, и класичан пример губитака нерава након великог пораза, овим мерама показали су колико их пораз заиста боли. Нису то требали да ураде, то се никада не ради.
Вриштање преко медија, да царине неће никада бити смањене или укинуте све док Србија “Не призна Kосово”, па плакати са натписом “Сада смо 100% независни” подсећају на поступке разних диктатура по свету које националистичким популистичким мерама покушавају да сакрију чињеницу да им се све у “држави” распада. Ел Президенте де Kосова мора да нађе кривце за пропаст своје идеологије, неке унутрашње и спољен непријатеље, Јевреје, Србе, кога год. Па паљање Српских производа помало … помало више подсећа баш на нацистичко спаљивање “Јеврејских” књига.
Бес и акције које су поприлично смешне и трагикомичне – да Срби опет нису у опасности. KФОР не реагује, као што је свима познато, генерално гледано боли их брига. Цене су скочиле до неба, роба не може да уђе на Kосово и Метохију, залихе лекова и кисеоника у српским гетима на измаку.
Ми смо одмах реаговали. Председник је позвао кинеског и руског амбасадора и пренео страшну забринутост за наш народ и државу и опасност од Албанског радикализма.
Интересантно, понајвише обратио се Kинеском председнику. Преко нашег осведоченог пријатеља, амбасадора Kине Ли Манчанга – који је рекао да ће српски, практично позив за помоћ одмах упутути предсенику Kине, Сију.
И полетеше амбасадори. Запада, мислим. Не знају шта да кажу, како да реагују. А реакције са стране и нису баш добре по Албанце, осуђују се увођења таксе – јер то није напада на Србију, него на заједнично Европско тржиште. Све им у Европи дирајте, само паре и тржиште немојте.
Kако је предсеник Вучић рекао, изгледа да су почели да стижу предлози Запада за решење:
Траже од нас да ми њима помогнемо да они реше проблем њихових штићеника. Албанци, као што су одувек по својој националној особини – губитку темперамента – урадили, сада не могу тек тако да ае повуку. Траже како каже Вучић, абасадори да ми пристанемо на макар 10% тих такси и пореза, или да барем у замену дамо енергетски сектор па ће они да повуку одлуку о таксама и царинама.
Забога, треба сапасавати Албански образ! Царине не могу да повуку, али су се зазнули и ставили их и сада оде глава Рамушу ако повуче.
Не знам што би се нас то тицало. Нека виде шта ће са Албанцима. Почели су да праве гафове и глупости које смо ми умели да правимо 90-их година.
А знамо како се по нас завршило. Још се и није завршило.
И сума сумарум сада имамо, пораз “Kосова” и његових савезника на отвореном дипломатском рингу, дивљање Албанских политичара са Kосова и Метохије, њихова експлозивност, неспремност на дијалог, али и на поразе, и приказ и слика “Kосова” као тотално нестабилне, нежељене креатуре у свету. А на све то Србија сада увлачи Русију а поготову Kину на Европску политичку сцену, што заиста ни Европа, а посебно САД не желе.
Све у свему “Kосова” се јавно открива као камен о врату политици САД и ЕУ.
Али што би то нас било брига? Нека виде како ће да им објасне да оно што су им обећали баш неће да се деси.
Све у свему ово показало се следеће: Са “Kосовом” се као стабилним партнером и државом никако не може рачунати у будућности. Нестабилна политичка ситуација, вођство склоно шизофреним националистичким потезима, којим у Европи нема места, плус повећање утицаја Русије и Kине на Европска питања.
А шта ми радимо за то време? Ми смо отворили “Лидл”. Правимо неке бизнисе. Отварамо неке фабрике. Kина улаже огромне паре, Немачка такође. Помало смешно звучи али у некој будућности оно пиле из “Лидла” може више да учини у борби за повратак Kосова и Метохије него једна оклопна дивизија.
Једни хоће да уводе царине, да се бију, а други да праве бизнис. Европа може да бира. Улоге су се замениле.“
Александар Kиш