СПУ: ЧЕСТИТКА

Драги чланови и симпатизери!

Срећне божићне и новогодишње празнике, многобројне успехе на професионалном и породичном плану, пуно среће и челично здравље током 2022. године, жели Вам ваша Српска полицијска унија.

Живели!

СПУ: ДА СЕ ПОДСЕТИМО ПРОФЕСИОНАЛНИЗМА КОЛЕГЕ АЛЕКСАНДАРА ЉУБИЧИЋА

Да се подсетимо иностраног успеха колеге Александра Љубичића о коме смо писали током 2018 године.

Његова стручност је запажена, како у земљи тако и у иностранству, а овако смо писали о њему те године…

„Част нам је да саопштимо нашој јавности, да су официри МУП-а Републике Србије А. Љубичић и Н. Петрикић уз присуство нашег амбасадора на Кипру господина Благојевића, на церемонији одликовања припадника националних полицијских контигената у оквиру мировне мисије на Кипру (UNFICYP), која је одржана у централи УН, у бафер зони, на територији некадашњег аеродрома Никозије, били у групи одликованих официра, те су одликовања примили од Шефа мисије УН на Кипру Шпехара и полицијског саветника Квилеквала.
Посебно нам је драго што је наш официр полиције Љубичић Александар примио овако престижно и веома значајно признање, које поред тога што у значајној мери подиже углед МУП-а Р. Србије у свету, исто тако државу Србију приказује као државу са квалитетним кадровима у систему безбедности.


Љубичић Александар, данас на радном месту у МУП-у као представник и командант полицијског контигента мировне и мултинационалне мисије УН на Кипру, а раније је обављао је послове у Либерији у оквиру полицијског контигента мировне и мултинационалне мисије УН. Такође, поред ангажовања у мировним мисијама као и обукама припадника полиције на разне теме из делокруга рада полиције на којима је био предавач, такође је обављао послове у кабинету министра, као и послове на откривању ратних злочина као и друге послове оперативне природе. Све у свему, богата каријера, која је 17.5.2018 године крунисана одликовањем једне стране земље.“

СПУ инфо

СПУ: ОДРЖАН САСТАНАК У КАБИНЕТУ МИНИСТРА УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА

Дана 24.6.2021 године у 10.00 часова, у Београду, у представништву Министарства унутрашњих послова Републике Србије (СИВ 1- „сала Мост“) одржан је састанак између делегације  „Српске полицијске уније“ коју су чинили председник Далибор Вукић, портпарол Небојша Ђурђевић, координатор за Републику Србију Радован Новковић и делегација Министарства унутрашњих послова Републике Србије на челу са главним кординатором испред кабинета министра унутрашњих послова Јаковљев Срђаном.

Том приликом представницима кабинета презентован је досадашњи рад наше организације, као и будући планови и акције које ће Српска полицијска унија предузимати у циљу промоције МУП-а и свих оних који га чине.

На обострано задовољство усаглашени су ставови и начелним договором предвиђена је заједничка сарадња у наредном периоду.

 

СПУ инфо

СПУ: ПОЕЗИЈА У ВРЕМЕ КОРОНЕ

Велики пријатељ Српске полицијске уније госпођа Лидија Бајкић, песникиња и романописац а по професији медицинска сестра, послала нам је симпатичну песму која описује актуелно стање у њеном месту настало ширењем вируса Короне.

 

Две  жиле куцавице

У нашој  општини две  жиле куцавице  има, 

а то су дом здравља  и полиција.

 

Ови мученици вредно и предано раде, 

за њих не постоје никакве блокаде.

 

Народу у изолацији буде досадно како кад, 

па зову полицију да их питају дал’ могу у град. 

 

Ја сам за то да се и полицији повећају плате, 

јер они старијим суграђанима морају да глуме тате. 

 

И док ригорозне санкције прете, 

лепо каже изрека да је стар човек двапут  дете. 

 

Полицајци омладину морају да коре, 

јер су они навикли да у кафићима буду до зоре. 

 

До даљег кажу нема никаквог славља, 

сад сви окрећу број дома здравља. 

 

Здравствени радници за хумане људе слове, 

па поврх свега морају да слушају и вапаје њихове.

 

Остани кући,  не контрирај свему, 

док  кораона не напусти и нашу земљу. 

 

                                          Лидија Бајкић

СПУ: ШАЉИВЕ ПРИЧЕ „ЛИЛИ ВРИЛ“

На адресу Српске полицијске уније недавно је послато неколико шаљивих прича из свакодневног живота медицинских радника и полиције током обављања својих одговорних послова, од стране наше чланице, која ће се овом приликом као потписник ових редова, представити под именом Лили Врил. 

    „Моје име је Лили Врил, и долазим из далеке државе по имену Бутан. Моја земља је јединствена зато што је прва у свету увела Министарство среће. Њен пример су почеле да следе и друге земље, али да будем искрена, моја земља има најбоље резултате и највећи проценат људи који су се изјаснили да су срећни. 

      Пошто имам искуства у Министарству среће,  добила сам позив од руководства Српске полицијске уније да дођем у Србију и да им помогнем. Ко зна, можда је и полиција у Србији схватила да најхитније треба увести Министарство среће. И ето мене код вас.“

На следећим страницама читаћете о мојим смешним догодовштинама које сам у Бутану имала са нашом полицијом.

Позивам све полицајце из Србије да на мејл Српске полицијске уније, са назнаком за Лили Врил, доставе неке своје анегдоте и смешне ситуације, како бисмо кроз смех овај живот учинили лепшим.

До тада, прочитајте моје смешне приче.

Ваша Лили Врил

                 

Анегдота

Испред једног нашег Дома здравља у Бутану неко је украо знак за забрану заустављања и паркирања. Видео то наш директор ујутру. Испитивао да ли је неко видео да је украден знак, одлучио да пишe полицији да нас обилазе ноћу пошто је почела да нам нестаје имовина.

У полицији су одмах имали састанак и одлучили су да наш Дом здравља обилазе ноћу на сваких сат времена.

Ми у Бутану имамо једну докторку по имену Некси, и која није стигла да уради превентиву коју приказујемо Министарству здравља, тако да је одлучила да превентиву уради те ноћи.

А превентива обухвата: систематске прегледе, планиран разговор, рад у малој групи и тако даље. Али др Некси рад у малој групи не зове тако, него зове „групњак“, и то је наша интерна шала.

Др Некси саопштава мени те ноћи кад смо радиле ноћну смену да је испланирала да имамо „групњак“ ноћас. Није прошло ни 5 минута, неко нам звони на врата. Ја отварам врата а оно два полицајца, обојица се смешкају, а један држи папир и каже: „ Добро вече! Ми смо стигли, имамо и ваш допис!“ Знајући да долазе по директоровом допису ја им кажем: „ Добро, изволите код докторке и кажите јој све као што сте рекли мени!“ Они улазе код докторке и кажу јој све исто, а докторка се изненадила, па после прочитала допис зашто су дошли, а још јој рекли да ће да нас обилазе на сваки сат.

Возач почиње да кука: „ Ако ови крену на нас на сваки сат, ми ће да поцркамо до ујутру!“

Докторки Некси се допао један полицајац, па ме стално испитивала како се зове. Ја јој кажем, а она ме пита: „ Шта мислиш да се ја нашалим, па да им предложим да се не малтретирају да нас обилазе него да остану код нас?“ Ја јој кажем: „ Ви како год хоћете, али мени не пада на памет да се на такав начин шалим са полицијом.“

Касније возач причао у Дому здравља, како нам је докторка Некси капитен и да све организује, то јест испланира, организује и пошаље позивнице полицији. А на послу нас питају: „ А, шта ви радите?“ А возач ће: „ Наше је само да се изненадимо кад нам стигне полиција.“

 

Паприка коју ни радар не може да нађе

 У нашем селу два полицајца су једног пре поднева  стајала поред пута и радила контролу саобраћаја. Враћала се једна бака из баште, прошла поред те двојице полицајаца и рекла им: „ Добар дан!“ Они јој одговорили, а један полицајац пита баку: „ Има ли паприке?“ А бака му одговара: „ Има синко, има, него ни радаром не можеш да је нађеш по оној трави!“

 

Несвакидашњи саобраћајни удес

Једног касног поподнева добијемо позив од једне старије жене из једног забаченог места да јој није добро, и да наша екипа из Дома здравља дође да јој укаже помоћ.

Кренемо ми тако увече, доктор Маркен, возач по надимку Тапи и од сестара ја, по шумама и горама наше земље поносне. Тек са једног брда нешто се залетело и доктор Маркен идентификује срндаћа који удара право у санитет са бочне стране.

Срндаћ побегне а возач и доктор изађу да раде увиђај. Установе да је мало оштећена пластика са бочне стране.

У повратку возач зове шефа возног парка нашег Дома здравља и каже му: „ Шефе, мене ударио срндаћ!“ А шеф му каже: „ Мене си данас нашао да зезаш!“ А возач ће: „Шефе, озбиљно ти кажем, ударио ме срндаћ и побегао, а ја имам сведоке, ако ми не верујеш!“

Докторка Некси кад је чула, изјавила је да смо требали да зовемо саобраћајну полицију да уради увиђај. Ми смо рекли да нисмо смели да зовемо полицију јер су могли да утврде да наш возач није поштовао првенство пролаза и није пропустио срндаћа да прође.

 

Кад идеш а немаш појма где идеш 

 Прошло је од прилике месец дана од организације „групњака са полицијом“ докторке Некси.

Радимо ноћну смену доктор Маркен, возач Бикен и од сестара ја, Лили Врил. Негде око 3 сата ујутру добију позив да једној жени није добро, налази се у некој соби код човека који издаје собе, и да треба одмах да дођемо јер се жена гуши. 

Ушавши у санитет возач пита: „ Где идемо?“ Доктор Маркен каже: „ Код Будкена у собу, ту су нас звали.“ А возач ће: „ Немојте докторе, ја сам много уморан.“ Ја сам укапирала да ту нису чиста посла, али ништа нисам могла да променим.

Одлазимо тамо, улазимо у собу. Затичемо жену само у доњем вешу и то у алкохолисаном стању, једну жену обучену и мушкарца који је такође у алкохолисаном стању и обучен. Њих двоје почињу да лажу како су је нашли и ту је довели, да би на крају рекли како су били сво троје заједно и да је та жена којој није добро попила 20 вињака.

Ми смо видели о чему се ту ради, доктор ће од комплетне прве помоћи да измери само притисак. Возач стоји на вратима, а ја како сам ушла ту сам се укопала, ни да прилазим нити да излазим. Возач ме гура и каже ми: „ Иди помогни доктору!“ Ја прилазим и држим манометар да доктор може да измери притисак, а са друге стране мушкарац се ухватио за ону жену па је не пушта.

Доктор им каже да је ставе у бочни положај у случају да повраћа, а обучена жена упорно тера доктора да пацијенткињи послуша плућа.

Доктор каже да су плућа у реду, и ми излазимо. Кад смо ушли у санитет, почиње доктор да прича:   „Домаћице жене, домаћице!“

Возач приметио да сам ја у шоку па ми објашњава како ово што смо видели је њихов посао и да смо ми сад ишли код њих на посао. А ја у једном моменту проговарам:            „Ал ми улетесмо у групњак! “Они се смеју.

Прошло је неких пет дана, мене копка да ли се нешто није искомпликовало са том женом. Јесте да никако не одобравам такво понашање, али не би ми било свеједно да идем по судовима. Одлучим да позовем једног полицијског инспектора кога познајем.

Зовем ја њега да га питам шта има ново у полицији, а он ће: „ Ма причај ми шта се десило!“ Ја му испричам. Он крене да ме испитује да ли знам где сам била. Ја му кажем да знам. Пита ме да ли сам свесна да то што смо ишли сами је било ризично, и да су у њиховим фантазијама полицајци и медицинске сестре. Ја кажем да ми је све јасно. Прво се зезао и рекао ми : „ Где тебе нашли доктор и возач да воде, кад ти не знаш да уживаш у животу! Боље да су повели мене!“

Ја му кажем: „Следећи пут кад буде позив, ја зовем тебе па ти иди уместо мене и пари очи до миле воље!“ Он се смеје да морамо да се мењамо на месец дана, да он ради као медицинска сестра а ја да радим у полицији на месец дана. На крају каже: „ Шалу на страну, али не би било лоше да одеш и код командира на информативни разговор“ и каже „Не брини, јер да се нешто десило до сада би те звали из полиције.“

Одем на разговор и код командира. Прво што сам командиру рекла било је: „ Ја се извињавам што долазим после недељу дана, али ја никако нисам могла да дођем пре јер сам била у шоку. Чим сам изашла из шока ја сам дошла.“ Испричам и њему случај. Командир ме пита, као да радим у полицији, да ли сам идентификовала лица.  Ја кажем да сам две жене идентификовала, а за мушкарца знам само из ког је места. Он ме пита да ли сам им тражила личне карте. Ја кажем да нисам, јер су код нас у здравству здравствене књижице.

На крају је рекао да смо требали да их зовемо. И рекао ми је командир да чим буде прва рација да ће обавезно мене да зову да ја идем са њима. Ја сам само одговорила: 

„ Немој неком случајно да је пало на памет да ме позове за рацију!“ 

А ја кад сам рекла полицији, као да сам им рекла: „ Ја сам била, а ви нисте!“ Као дете кад се ишчикава. 

 

Едукација

Било је некако са јесени када су из полиције позвали наш Дом здравља у Бутану да решавамо један несвакидашњи случај.

Једна жена је дошла у једно наше мало место у Бутану и хтела да пошто-пото остане код једног човека који је ожењен, и има и жену и децу.

Човек позове полицију, а наравно полиција одмах позове наш Дом здравља.

Изађе наша екипа, стижу и два полицајца. Пацијенткиња тврди да је дошла код мужа, а човек тврди да нема никакве везе са њом и да не зна о чему она прича.

Сместимо ми њу у санитет, крене и полицајац Алексен са мном, а вози нас возач по имену Баскен. Пацијенткиња почиње да прича како је тај код ког је дошла њен муж, и да ће она да остане код њега да живи и родиће му петоро деце.

У току пута поче она мени и полицајцу да држи предавање из сексологије. Пита она мене: „ Јел си запамтила?“ Знајући да ако кажем да нисам, она ће да ми понавља лекцију до болнице и ја кажем да сам запамтила.

Полицајац Алексен јој каже: „ Ма понови ти још неки пут, да боље запатимо!“

Ја кажем полицајцу: „ Алексену, шта је са тобом?“

А Алексен ће мени: „ Шта је са тобом? Наталитет мора да се подиже! Видиш да ће да изумремо као нација!“

Жена настави да држи предавања све до болнице.

Стигнемо на психијатрију, а психијатар пита пацијентињу ко води рачуна о њој. Пацијенткиња одговара да о њој води рачуна муж. Јавља се полицајац и каже пацијенткињи: 

„ Али он човек тврди да ти није муж и да нема ништа са тобом!“ Пацијенткиња одговара полицајцу: „ Шта мене брига шта он тврди! Ако сам ја решила да он мора да буде мој, има да буде мој и завршена прича!“

Сместимо је на псхијатрију, а једна моја колегиница са психијатрије ће: „ Шта је ово, сви имају љубавнике и љубавнице само ја немам!“

На то ће полицајац: „ Немам ни ја љубавницу!“

А из ходника стиже једна пацијенткиња која је баш тад пролазила ходником и чула полицајца, те му се обраћа:

„ Немој да се сикираш, ево ја ћу да ти будем девојка!“

Полицајац Алексен се забезкнуо, па каже: „ Нашао сам и ја девојку!“

И тако смо ми прошли обуку, али нисмо добили никакве сертификате, па као да нисмо ни ишли. Али смо зато научили да, ако ти се неко свиђа, није битно шта та особа мисли, већ је битно шта ти мислиш.

Кад је докторка Некси чула да смо прошли обуку, питала ме је за новине у сексологији. Ја сам јој одговорила:

„ Баскен и ја нисмо били пажљиви на часу, али је полицајац Алексен низ цео пут хватао белешке.“ Докторка Некси ми је рекла да кад видим Алексена да му кажем да дође и да јој донесе белешке. Обавештен је Алексен, смејао се, али не знам да ли је однео белешке докторки.

 

Необични полицајац

Постоји у једном нашем месту један сасвим необични полицајац. Оно што њега издваја од осталих полицајаца је то што он ради у цивилу,  нема ни уговор о раду, ни радну књижицу, а не прима ни плату. Он је полицајац из убеђења.

Он сам себи прави распоред рада, иде на само себи знане задатке. Никако не користи одмор зато што зна да у полицији има пуне руке посла и мора нон-стоп да се ради како се посао не би гомилао. 

Полицајци те полицијске станице су се у почетку борили против свог „наметнутог“ колеге.

Једном су му на парчету обичног папира написали суспензију и суспендовали га на три месеца. Он се на послу није појављивао три месеца, али када је истекла суспензија, наставио је још интензивније да ради. 

Једном су му колеге замериле да они више раде од њега, на шта се он љутио и причао им да није стао цео дан на послу.

Кад су му рекли да спремачица из полицијске станице ради за БИА, почео је да бежи од ње.

Све у свему, ови полицајци кажу да су се навикли на свог „наметнутог“ колегу и да већ годинама ради код њих. Одавно су дигли руке од њега, и нико више и не покушава да му забрани да ради на терену, али га ипак , за сваки случај, држе на оку. 

Лили Врил

 

СПУ инфо    

 

СПУ: ПОЛИЦАЈАЦ-ПЕСНИК! СПОЈ НЕОБИЧНОГ, АЛИ ВРЕДНО ДИВЉЕЊА

Српска полицијска унија је поносна на чињеницу да је део наше организације и колега саобраћајни полицајац из Полицијске испоставе Коцељева Небојша Неца Ђурђевић, који у слободно време пише песме.

Међу мештанима Коцељеве колега је изузетно поштован и цењен и за њега постоје само речи хвале, а свакако овакав необичан хоби који није свакодневница у МУП-у, шаље позитивну слику међу грађане.

Колега Ђурђевић је почео да пише поезију након учествовања у одбрани земље током НАТО бомбардовања,када је иначе и био теже рањен, и до сада је написао око 300 песама.

Такође, поред поезије, колега сакупља народне умотворине и смишља афоризме, а ускоро ће издати и свој први роман.

2007 године колега Ђурђевић је издао у Ваљеву прву збирку поезије под називом „Небески трагови“, која је имала позитивне критике међу читаоцима.

Овом приликом презентујемо вам две његове песме ;

 

Безимени хероји

Правда затајила,

не хајући,

што ће тама земље прекрити очи жељне пламена…

Пророци,

злослутно наводише путеве у понор,

на руке,

хорди крвника…

Бол надјачао смрт,

да мучеништво правда,

залуд је страх нападао груди крваве…

Слобода,

та сврха урођена,

носила је нит жртве безимене,

што умираше да би живела…

 

Очекујем

Очекујем да ће ветар,

вечери ове полен донети,

мирис твојих корака…

Очекујем да ће срце,

стати да не омета звук твојих бедара,

док прилазе…

Очекујем твој додир,

иза леђа да ме дотакне осмех,

косе твоје разуздане…

Очекујем да сећања утихну,

никад нећеш доћи,

опет машта подмукло на видело изашла…

 

СПУ инфо

СПУ: ХЕРОЈСТВО И ВИТЕШТВО СРПСКЕ ЖАНДАРМЕРИЈЕ КОД ЧУКУР-ЧЕСМЕ

Члан Српске полицијске уније, новинар и медијски експерт Александар Киш, написао је интересантан текст о српској жандармерији.

“ Српска жандармерија имала је пресудну улогу у стварању и одбрани младе српске државе на самом њеном почетку. Њени припадници, како онда, тако и данас носиоци су снаге одбране реда и слободе грађана Србије. Догађај који ћемо описати заслужује да се спомеником у центру Београда обележи и гради Србија одуже својим браниоцима.

У самом зачетку српске државе, док је Србија још била аутономна кнежевина у оквиру Турске, када се држава јачала и стварала, жандармерија је имала далеко нај значајнију али и најтежу улогу.

Данас, жандармерија је елитна јединица посебно обучена и опремљена и бори се против тероризма и највећих претњи по грађане и поредак Републике Србије.

У оно време почетака модерне српске државе, била је све то али и регуларна полицијска јединица задужена за одржавање реда и мира у Србији, посебно у младој престоници Београду, који се тек почео формирати као европски град у којем су турске војне јединице и даље биле у Калемегданској тврђави и деловима града.

Тада је жандармерија била у ствари једина обучена и опремљена полицијска формација – а све друге јединице реда, пандури и стража биле су више помоћне и најчешће – ненаоружане.

Жандармерија је била дакле, она која је била ослонац државе и народа у то време. Тако, 1862 године догађа се инцидент који ће имати далекосежне последице. На Чукур-чесми долази до сукоба када турски војници нападају и тешко повређују младог српског шегрта који је дошао да донесе воду у кућу свог мајстора.

Инцидент је пријављен и из управе града послата је патрола жандармерије која је привела и кренула у управу града да спроведе турске војнике. Међутим, када су пролазили поред турске касарне, они покушавају да побегну и турски војници из касарне пуцају и убијају српске жандарме међу којима је био и полицијски службеник, преводилац Сима Нешић.

Народ и јединице реда почеле су да пуцају на труску касарну и јединице турске војске на капијама града – и тада командант тврђаве шаље јачу војну јединицу да помогне опседнутим и одсеченим турским јединицама. Чувши за то, Илија Грашанин и званичници града шаљу одред српских жандарма у сусрет Турцима, али не да се сукобе већ да спрече сукоб који би био веома снажан.

На срећу турски командир био је присебан и пристао да се врати у тврђаву, а као обезбеђење и гаранцију добио је неколицину спрских жандарма са жандармеријским потпоручником Ивком Прокићем. Лако наоружани српски жандарми спроводили су одред одлично наоружаних турских регуларних војника.

Тада је дошло до сукоба – часно и официрски, потпручник Ивко Прокић отпратио је турског команданта до капије, и салутирао му. Тада турски војници пуцају и нападају српске жандарме, када херојски гине млади потпоручник Прокић – међутим у тој заиста неравноправној борби, српски жандарми успевају да убију турског мајора.

Чувши за погибију потпоручника Прокића, поново настаје хаос у граду, када долази до свеопштег сукоба.

Херојство али и витештво спрске жандармерије долази до изражаја када су тог и сутрашњег дана, жандарми помагали и евакуисали турске цивиле који су се налазили у граду, и склонили их у сигурност ван домашаја борби. Сам кнез Михајло наређује жандармерији да чува имовину турских цивила у граду од пљачке и отимачине, и жандармерија сада ради две ствари – Штити и чува турске цивиле и њихову имовину, и оружјем брани град од Турске војске.

Сутрадан, схвативши да у граду више нема турских цивила који би могли да страдају, већ само Срба, командант Калемегданске тврђаве наређује ватрену одмазду. Чак 56 топова за Калемегданских бедема бљују ватру на Београд.

Срби дочекују спремно. Уз барикаде и ископане ровове, пушкама дочекују покушај турске војске из тврђаве да након артиљеријског баража почну пешадијски напад на град.

Турака је око 3,000 редовне војске са коњицом и артиљеријом, а Срба свега једна чета жандармерије од 120 људи и нешто војника.

Српски жандари желећи да освете погибију потпоручника Прокића и одбране свој град, пуцају на турске артиљерце са бедема. Са подручја Капетан Мишиног здања, које се градило у то време, посебно обучени стрелци жандармерије прецизно убијају турске артиљерце на бедемима Калемегдана.

И дан данас, то је величанствен подвиг и за данашње снајпере – у то време толико прецизна ватра била је готово не виђена. Све захваљујући српској влади која је сматрала да треба да се створи добро обучено језгро војске и жандармерије, и да се набави савремено оружје. Пређашњи српски кнез, који је владао пре кнеза Михајла, био је кнез Александар Карађорђевић – аустрофил у својој политици али велики поборник модернизације, он, влада и посебно пуковник Блазнавац инсистирали су да се набави квалитетно и врхунско оружје за жандармерију и војску. Тако је у Белгији купљена велика количина изузетних пушака које је наш ихнжињер Петровић дорадио “Петровић-Франкот” М.1849/56, познатији као “Венсенска пушка”. У то време она није имала премца – имала је “Минијево” зрно које се одликовали стабилношћу, даљином и прецизношћу.

Тако иако далеко малобројнији српски жандарми и војници су врло лако излазили на крај са покушајима Турака да продру у град.

Прецизност савременог оружја, одлична увежбаност и посебан одабир припадника жандармерије, како онда тако и данас је гарант ефикасности употребе и извршавања постављених задатака.

Убрзо су на свцену наступиле стране дипломате, сукоб је престао и почели су преговори о предаји градова Србима и коначном повлачењу Турака из Србије.

Због датума на који су се ови догађаји одиграли, Духови су постали слава српске жандармерије. Сима Нешић је добио улицу која и данас носи назив “Симина”, а потпоручник Прокић је добио споменик у Ташмајданском парку који му је подигла његова удовица. Тела погинулих жандара сахрањена су на тадашњем Ташмајданском гробљу. У то време Ташмајдан био је на крају Београда. Међутим када се гробље селило све је измештено на Ново гробље укључујући и споменик потпоручнику Прокићу.

Споменик му је тамо, сасвим заборављен као и што се заборавља јунаштво српске жандармерије у тим одлучујучим данима за Србију.

Жандарми погинули у тим сукобима заслужују да се њихово херојство и витештво обележи у самом центру града, подизањем споменика палим жандармима и потпоручнику Прокићу, како би се данас, када се Београд улепшава као никада пре, са новим трговима и амфитеатрима, одала почаст херојима који су тих дама пали да би град био и остао – српски.“

 

Александар Киш

 

 

 

СПУ: ЈЕДНА ЈЕДИНИЦА, ЧЕТИРИ ХЕРОЈА

Јединицу специјалних возила одреда жандармерије Београд, чине припадници који су изузетно професионални, пожртвовани и у сваком моменту спремни да реагују када постоји потреба за ангажовањем ове јединице.

Поред горе наведеног, у овој јединици раде четири жандара који су у протеклих неколико година проглашени од стране медија за хероје, а што је наишло на позитивне реакције грађана:

 

Иветић Стеван

Иветић Стеван је маја 2017 године, у Умци спасао мушку и женску особу, тако што их је извукао из куће захваћеном пожаром.

Иветић је уочио је да кућа гори,а потом и зачуо две експплозије у кући, те је, пошто је зачуо да у кући неког има, сам ушао у кућу и из исте извукао, прво женску, а потом и мушку особу.

 

Кљајевић Младен

Кљајевић је у октобру 2017 године лишио слободе разбојника који је у једном малопродајном објекту на Новом Београду одузео новац у вредности од око 27.000 динара.

Кљајевић је зачуо како радница тражи помоћ, потом сустигао разбојника и лишио га слободе.

 

Дамњановић Иван

Дамњановић је априла 2018 године, извукао човека из запаљеног аутомобила.

Након што се догодила саобраћајна незгода теретног и путничког возила у близини Умке, Дамњановић је уочио да се аутомобил запалио и да се у њему налази једно мушко лице.

Том приликом Дамњановић је брзо реаговао, извукавши човека из запаљеног аута и тако га спасивши сигурне смрти.Годину дана раније, Дамњановић је имао на Новом Београду хватање лица које је на превару отело једној жени новац и у Тополи је код једног лица пронашао наркотике, пошто је уочио примопредају истих.

 

 

Вукић Далибор

Вукић је јуна 2015 године спасио пацијенте у Дому здравља у Вршцу.

Вукић је,док је примао терапију, од стране грађана добио обавештење да се у чекаоници налази помахнитали пацијент који прети присутнима ножем.

Вукић је тог момента прекинуо са терапијом, пришао проблематичном пацијенту, одузео му нож и задржао га до доласка патроле полиције.

 

Оно што је интересантно је то да су сва четворица радника МУП-а Републике Србије у моментима када су поступали били ван службе, дакле нису били на послу, али су ипак свој живот ставили на коцку, како би заштитили животе и личну сигурност грађана.

СПУ инфо

 

Коришћен материјал:“Блиц“, „Курир“

СПУ: „ДАН ПОЛИЦИЈЕ“ ДОЂИТЕ ДА СЕ ДРУЖИМО

Поштовани грађани,

У име Српске полицијске уније позивамо Вас да у Недељу 27.5.2018 године од 12.00 часова, у Београду, на платоу испред дома Народне скупштине, присусутвујете централној свечаности поводом „Дана полиције“.

Дођите да се дружимо !

 

Главни одбор СПУ