СПУ: ЈОШ ЈЕДНА ПЕСНИЧКА ДУША МЕЂУ НАШИМ РЕДОВИМА

Да је Српска полицијска унија изузетна организација која окупља квалитетне људе, говори чињеница да се у нашим редовима налази још један колега песник.

Наш члан и колега Милијић Слободан родом је из Зајечара, а живи и ради у Великом Градишту.

Стихове пише у задње три године, и написао је око 300 наслова, који се налазе у многим нашим зборницима и антологијама.

Овом приликом издвајамо зборнике „Куда плови овај брод“ 2 и 3 део, „Стихор речи“, „Топла реч“ 2 и 3 део, као и антолигију „Причај ми родни крају“, у којима се налазе Милијићеви стихови.

Планира да изда самосталну збирку песама, обзиром да су стихови светског ранга.

Представљамо вам две његове песме:

 

 

СУСРЕТ МАШТИ

Када би се срели у сенци јоргована жутих,

у загрљају страсти и љубави праве,

са жељом да вечно живи тај написани стих,

да се тренуци среће,

никад не забораве.

 

Загледао бих се у те очи величанствене боје,

прекрасне усне сна свих могућих снова,

тај загрљај вечности који осећа ово срце моје,

тебе насмејану као и прича ова.

 

Заћутала би само на тренутак ти,

реч једну проговорила не би,

загрлила јако да осетим блискост љубави,

пољубила нежно и привукла к’ себи.

 

Био би поносан у часу том,

неописива срећа преплавила би мене,

тај тренутак радости у животу мом,

сазнање да си у загрљају те вољене жене.

 

А птице би улепшале сву романтику сна,

као добре виле чувале би ову љубав праву,

док би у загрљају уживали ти и ја,

са жељом да се машта претвори у јаву.

 

БЕСЕДА СА СОБОМ

Може ли се доћи до твојих одаја тишине,

у непрегледном лавиринту љубави

не би ли изашао из ове суморне тмине,

која лута попут ореола на мојој глави.

 

Можеш ли ми рећи има ли ме у мислима твојим,

У времеплову једног недосањаног сна,

а тог одговора се по мало бојим,

можеш ли ми рећи колико ти значим ја…???

 

Толико питања, а одговора нема,

толико надања у свитање јутра,

колико стрепње и болних дилема,

колико жеље за нашим сутра.

 

Почех са питањима што одговор траже,

на крају остах са тугом и боли,

и тужне очи које сузе влаже,

усамљено срце што пати и воли.

 

Извини на беседи овог човека,

понела ме песма и жеља за тобом,

дошла су чудна времена нека,

да човек разговара са самим собом…

 

СПУ инфо

Podelite ovu stranicu: