Наш активиста, руководилац радног тима за афирмацију културе и уметности у МУП-у Небојша Неца Ђурђевић, написао је кратку али веома поучну причу, коју вам овим путем преносимо :
“ Уобичајен дан летњег распуста, идеалан за дечје игре, а нарочито за дечаке који обожавају фудбал. Приградско насеље једног града, летње поподне, импровизован фудбалски терен.
Раздрагана деца су играла фудбал, биле су то две екипе веома супарнички настројене, али као и увек исто, за малог Иву није било места ни у једној екипи, јер је млађи од осталих, иако је много волео фудбал. Тако да он није одустајао, сваки дан је ту био и сваки дан је дохватао лопту кад је неко шутне далеко од игралишта, јер то му је била прилика да узме лопту, да је шутне и да бар личи на то како и он учествује у игри.
У једном моменту лопта је излетела са игралишта право на оближњи пут, којим су пролазила разна возила. Ива је као хипнотисан, понесен жељом да што пре дође у додир са лоптом потрчао. У том заносу изашао је трчећи на пут, не обраћајући пажњу на возила, када се само чула јака шкрипа, која је прекинула све, као да је стало време. Аутомобил се једва зауставио тик испред малог Иве.
Одједном се окупило више људи и возача, сви који су видели стали су и изашли напоље. Возач који је једва аутомобил зауставио, изашао је, клекнуо и тако јако загрлио малог Иву, где су им обојици видљиве сузе биле. Неко из масе је прокоментарисао :„То су отац и син„!