Председник Српске полицијске уније Далибор Вукић, дао је интервју за „Вечерње новости“ поводом изласка новог романа који обрађује полицијску тематику. Интервју је изашао у штампаном издању.
ИНТЕРВЈУ ЗА „ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ“
Далибор Вукић из Вршца није обичан полицајац. Осим што, сходно свом послу, пише казне за различите саобраћајне прекршаје, он пише и романе.
До сада је објавио два: историјски „Овенчани славом“ и савремени трилер „Патриота“, који су наишли на позитивне реакције читалаца. Са овим другим, тек недавно изашлим из штампе, његова издавачка кућа ће конкурисати за Нинову награду и награду Београдски победник, што му је додатни подстрек да настави да се бави књижевношћу. А идеје за нове романе свакако има. Овај свестрани вршчанина писањем се бави још од малена. Први роман покушао је да напише већ у трећем разреду основне школе, инспирисан „Бескрајном причом“ Михаела Ендеа. Био је посвећен литерарном стваралаштву све док није направио заокрет и уписао Средњу школу унутрашњих послова у Сремској Каменици.
Рад у служби га је на неко време одвојио од писања, а онда се 2010. поново вратио себи. И не види ништа необично у томе што се један полицајац бави литературом.
-Људи не знају, али МУП-у има много нас који пишемо. То потврђује и први Зборник поезије и прозе „Полицајци с душом“, који је 2021. објавила Српска полицијска унија, чији сам председник. Више од 30 аутора је дало своје радове, а МУП је, као вид подршке, откупио пола тог тиража-истиче Вукић за „Новости“ признајући међутим, да су многе колеге из Вршца биле сумњичаве када је исте те године објавио свој први роман „Овенчани славом“.
Идеју за ту књигу добио је сасвим случајно, током летовања у Турској, када је туристички водич објашњавао до којих је тамношњих предела српска војска стигла у средњем веку. Било је потребно неколико година да све добро проучи, пре него што је почео да пише о тим мало познатим подвизима српских витезова, који су у 14. веку, у време владавине краља Милутина, као испомоћ Византијском царству одбранили њихове границе од надирања Турака у Малу Азију.
– Најтеже је писати историјске романе, нарочито када нема довољно грађе. Осим скромне литературе, морао сам да се консултујем и са историчарима и археолозима, а неке списе сам добијао и из иностранства. Ипак, највише муке је било око изражавања израза и начина комуницирања у средњем веку објашњава Вукић, задовољан што је та књига доживела треће издање. У новом роману се зато бавио тематиком коју познаје у душу-полицијом.
У гомили лажних родољубаца, о којима је још пре 172 године писао његов суграђанин Јован Стерија Поповић, Вукић је у данашњем турбулентом времену и дубоко подељеном друштву успео да пронађе свог „Патриоту“, који, према оцени критичара, представља подсетник како полицајац треба да се понаша када заиста брани свој народ и државу.
– Роман прати приватни и професионални живот младог полицајца, који је поштеним радом брзо напредовао у служби. Међутим, када је открио велику заверу, систем се окренуо против њега, обележивши га као државног непријатеља.- открива нам Вукић, који се одмах на почетку књиге оградио, написавши да је радња романа фикција и да приписању није користио стечена знања из полицијске професије.
Да би избегао било какве инсинуације или поређења, роман је сместио у измишљени Стари град, који се може поистоветити са било којом престоницом на свету. Сматра и да је улога књижевности да утиче на позитивне промене у друштву, те да ће прави људи ову његову причу схватити на прави начин.
ПОДРШКА КОЛЕГИНИЦАМА
У једном делу романа „Патриота“ Вукић се осврнуо и на положај жена у полицији, за које каже да су се тешком муком избориле за своје место у том „мушком“ систему. Последњих година оне у све већем броју облаче плаву униформу, а у неким ситуацијама чак и више доприносе послу него колеге.
– Колико знам, ово је први роман који је позитивно описао жену у полицији. Између осталог, навео сам да оне не одбијају да иду на тешке терене и тамо проведу и по осам сати дневно, иако су у циклусу, док с друге стране, постоје полицајци који узимањем боловања избегавају одређене полицијске задатке – каже Вукић.
СМЕРНИЦЕ ВУКА ДРАШКОВИЋА
Далибор је пре деценије каријеру започео у Вршцу као обичан полицајац, а затим као саобраћајац. Годину дана је радио у београдском жандармерији, па око пола деценије у Јединици за обезбеђење одређених личности и објеката (ЈЗО), одакле се пре две године вратио у вршачку саобраћајну полицију.
– Током рада у ЈЗО кратко сам чувао Вука Драшковића. Искористио сам ту прилику да му дам да први прочита рукопис „Патриоте“. Имао је позитиван став, а указао ми је на шта треба да обратим пажњу и шта да исправим. Због тога сам му веома захвалан. -каже Вукић.
Преузето:
„Вечерње новости“ – Ј. Ј. Баљак
Поред аутора, о роману је причала уредница и издавач Дрина Штајнберг и потпуковник полиције у пензији, писац , глумац и музичар Саша Еди Ђорђевић.
Поред читалаца, то јест поштовалаца Вукићеве писане речи, промоцији је присуствовали делегација Синдиката српске полиције и активисти струковног полицијског удружења „Српска полицијска унија“
Двојица саговорника су се сагласила да је Интерпол незаобилазни и незаменљив фактор у заједничким борбама против транснационалног организованог криминала и да је неопходно да се постојеће Интерполове базе и алати додатно унапређују и развијају.
