СПУ: ДАНАС ПОЛИЦАЈАЦ-НЕКАД КЕФАЛИЈА

 

Обзиром да се “ Српска полицијска унија“  бави и историјатом полиције, издвојили смо један интересантан текст.Овде ћете моћи прочитати о настанку полиције  у Србији. Прва оружана формација која се издвајала по начину обављања послова и по овлашћењима која поседују у односу на класичну средњовековну војску у немањићкој држави Србији јесу Кефалије.

Кефалије су у средњовековној Србији били највиши представници локалне власти у граду и околини. Теодор Тарановски је његов положај дефинисао као владаочевог делегата и оличење административне власти док Љубомир Максимовић сматра да је пре свега у питању царев (владарев) опуномоћеник. Tитула и установа кефалије је у Србију пренета из Византије. Преузимање није било последица неке смишљење административне реформе већ је било последица затеченог стања у областима које је краљ Mилутин освојио од Византије. У крајевима које је Милутин освојио кефалије су задржале оне дужности и овлашћења које су имале и за време византијске власти.

Као цареви опунумоћници, кефалије су били управници одређених области у држави. Делили су се на опште и локалне кефалије. Опште кефалије су управљале пространијим областима док су локалне кефалије управљале мањим областима у околини једног или два градска насеља као и самим градским насељем.

Освајањем византијских територија за време владавине Стефана Душана углавном је преузиман византијски управни систем тих територија, с тим што су српски владари постављали своје поверљиве личности на истакнуте положаје, и то чешће Србе него Грке. Душанов кефалија Рајко службовао је у Трилису и Вронту, кефалија Владоје у Пологу, Милош у Прилепу, а слично је било и у другим областима јужно од Скопља. Изгледа да су за време краља Милутина прво прихваћени опште кефалије за скопску област и Зету док је до прихватања локалних кефалија дошло нешто касније. Зетски кефалија Илија вршио је своју службу пред крај живота краља Милутина 1321. године).

До велике прекретнице у развоју локалне управе дошло је за време Стефана Душана и то пре свега у оном периоду када се припремао за царско крунисање. (четрдесетих година 14. века). Пре доношења првог дела Душановог законика (1349) титула локалних кефалија била је широко распрострањена а Закоником је само санкционисана. Положај кефалије у Српском царству био је сличан положају кефалије у Византији. Установа кефалије брзо се проширила на западне крајеве српске државе до Конавла и Требиња, као и на север до Рудника. Ипак територије под надлежности кефалија нису равномерно покривале територију српске државе. Њих је више било у новоосвојеним него у матичним српским земљама. Разлог за то је што се кефалија пре свега појављује у развијеним урбаним срединама, градским и рударским насељима са околином, као и у мешовитим жупама које намају само једног власника. Тамо где постоји један господар жупе (а таквих територија је пре свега било у старим српским земљама) није било места за кефалију.

Кефалије је постављао српски владар (краљ или цар) а касније и обласни господари. Исправе којима је вршено њихово постављање и оповезивање нису сачувана али су свакако постојале. Кефалија је, као најистакнутији представник локалне управе, био непосредно потчињен владару. Нема података о томе да су кефалије биле подређене неком представнику централне власти осим владару. На својим положајима кефалије су остајале две—три или 4 до 6 година што је зависило од политичке стабилности у држави. Ако би на престолу дошло до промене доласком легитимног наследника кефалија није смењиван што није био случај ако би власт једног обласног господара на некој територији заменио други.

У подручјима где се постепено јављала власт обласних господара установа кефалија се одржала све до пада ових области под турску власт. У држави Лазаревића је напраотив, због њене веће територије и дуготрајнијег постојања, дошло до развоја и реорганизације државне управе у складу са приликама које су настајале са турксим продорима.

Означавање кефалије прилагођавано је у односу на град којим је управљао па су тако постојали кефалија руднички, кефалија призренски, кефалија врањански и други. Понекад је кефалија добијао ближу одредницу и према жупи или земљи па се јављају кефалија полошки и кефалија Конавала и сл. Војне надлежности кефалија нису ближе познате јер су ове делатности вероватно биле уређене војничким законом. Пошто је сваки град представљао и утврђење кефалија је вероватно био заповедник тврђаве и војне посаде у њој. Само у највећим градским утврђењима постојао је посба кулскикефалија, поред градског кефалије. Сваки од њих био је непосредно потчињен владару. Кефалија је водио рачуна о уредном одржавању утврђења и о редовном вршењу стражарске службе односно о спровођењу обавеза градозиданија и градобљуденија. У мирним временима обавезу градобљуденија обављала је стална градска посада док су за време ратних опасности у њој учествовали и обични грађани. Кефалија се бринуо и о издржавању градских стражара. Био је дужан да организује преношење владаревих ствари преко градске територије (обавеза понос) као и да пружи неопходну помоћ приликом пребацивања већих војних јединица. У случајевима кефалија који су управљали пограничним областима у случају рата они су први отпочињали ратна дејства упадањем на непријатељску територију а такође су се посредством кефалије обављале акције у вези са склапањем мира и примирја. Укупно гледано војне обавезе кефалија нису биле прешироке али су се сигурно уклапале у целокупан војни систем средњовековне Србије.

Значајније су биле цивилне дужности кефалија. Он је био искључиво надлежан за одржавање постојећег поретка, реда и мира у граду и градској жупи. Имао је своје помоћнике – слуге или момке, који су у дело спроводили његова наређења. Свакога ко је нарушавао поредак кефалија је имао право да ухапси, односно да га веже и притвори а у тежим случајевима да га окује и баци у тамницу. кефалија је имао задатак да спроведе истрагу и да пажљиво прикупи доказе. Посебно место су кефалије заузимале у судству. У средњовековној Србији је постојао посебан суд пред кефалијом под чију су надлежност долазили сви становници града и градске жупе а једно време и дубровачки трговци. Према устаљеној процедури у којој је посебно место заузимала порота суд пред кефалијом судио је за тешке прекршаје, изузев за владареве резервате (поседну групу прекршаја у вези са којим је судску надлежност имао искључиво владар). За извршавање свих казни био је искључиво надлежан кефалија.

Борба против разбојника и лопова била је још једна његова стална обавеза. Био је одговоран за безбедност људи и робе у трговачком промету. Због тога је на одговарајућа места у жупама постављао стражаре.

Међу његове надлежности спадала је и заштита имовине. Бринуо се о принудној наплати дуговања и извршавању тестамената, о редовном извршавању обавеза закупаца царина према владару или црквеним установама. Штитио је земљишну својину, како појединаца тако и сеоских заједница и црквених установа. На основу исправа вршио је успостављање међа спорних земљопоседа. Пошто је трговина у градским насељима имала посебно значајно место кефалија се бринуо о њеном редовном одвијању. Пошто је на повереном подручју имао широка овлашћења кефалија се неретко јављао и у улози милосника, односно извршиоца јавноправних исправа као што су разрешнице рачуна.

За своју делатност кефалија је био награђиван између осталог и правом да животне намирнице у граду купује упола цене. У градској жупи уживао је право на оброк. Значајни приходи долазили су му од судских казни и глоба док је део прихода долазио од трошарина.

Извор : www.istorijskabiblioteka.com

 

Инфо СПУ